Sve što treba da znate o crkvenom venčanju u Srbiji: Kompletan vodič za buduće mladence

Organizacija venčanja je jedan od najlepših, ali i najkompleksnijih životnih projekata. Dok se pažnja često usmerava na izbor salona, muzike i venčanice, crkveno venčanje za mnoge predstavlja srž i duhovnu osnovu cele proslave. Međutim, upravo se oko ovog dela javlja najviše nedoumica, pitanja i, nažalost, neugodnih iznenađenja. Ovaj članak nastoji da bude sveobuhvatan vodič kroz sve aspekte crkvenog venčanja u Srbiji, od crkvenih postova i praznika, preko finansijskih obaveza, do praktičnih saveta za nesmetanu organizaciju.

Crkveni postovi i praznici: Kada je moguće venčanje?

Jedno od prvih pitanja koje se postavlja jeste kalendar crkvenih postova i praznika. Pravoslavna crkva ne obavlja venčanja tokom velikih postova, kao što su Uskršnji (Veliki) post i Božićni post. Strogo se poštuje i pravilo da se ne venčava na sam dan velikih crkvenih praznika.

Pored toga, postoje i tzv. jednodnevni postovi - sreda i petak - tokom kojih se, prema crkvenim propisima, takođe ne venčava. Ipak, praksa pokazuje da su pojedine parohije i sveštenici popustljiviji po ovom pitanju, naročito ako se radi o petku kada se često održavaju proslave. Ključno je direktno proveriti sa sveštenikom u crkvi gde planirate venčanje.

Što se tiče Petrovdanskog (Apostolskog) i Gospojinskog (Uspenskg) posta, situacija je manje striktna. Venčanje je moguće, ali uz prethodno odobrenje. Za to je potrebno napisati molbu svešteniku, koji je prosleđuje nadležnom episkopu (vladici). Razlozi za venčanje u post mogu biti razni (npr. specifične životne okolnosti, dugo planiran datum), a odobrenje se često daje. Međutim, mnogi sveštenici savetuju da se, ako je moguće, izbegne venčanje u post iz poštovanja prema duhovnoj prirodi ovog perioda.

Važno je napomenuti da se datumi postova određuju prema julijanskom kalendaru, pa je neophodno proveriti tačne datume za konkretnu godinu na pouzdanim izvorima kao što je crkveni kalendar.

Finansijski aspekt: Takse, prilozi i "tarifiranje"

Ovo je verovatno najosetljivija i najdiskutovanija tema. Zvanično, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne postoji fiksna tarifa za svete tajne, uključujući i venčanje. Tradicija i kanonska pravila podrazumevaju dobrovoljni prilog vernika, prema njihovim mogućnostima i želji. Međutim, realnost je često drugačija. U praksi, posebno u većim gradovima i popularnim crkvama, gotovo je uobičajeno da postoji okvirna, neslužbena "tarifa".

Iz iskustava budućih mladenaca, cena venčanja može značajno varirati:

• U parohijskoj crkvi (onu kojoj pripadate po mestu stanovanja) često je najpovoljnije. Iznosi se kreću od 5.000 do 10.000 dinara, što obično uključuje i "dar" svešteniku.
• U popularnim crkvama ili manastirima (npr. Ružica, manastir Vavedenje) cena može biti znatno viša. Osim priloga svešteniku (koji može iznositi 10.000 dinara i više), naplaćuje se i takozvano "iznajmljivanje" crkve, koje može biti dodatnih 3.000 do 10.000 dinara. Ukoliko želite i hor, to je još jedan trošak, obično od 50 do 100 evra.
• Pored toga, postoje i troškovi opreme: četiri ukrašene voštane sveće, platno (peškir) kojim se vežu ruke, pehar (čaša) za vino. Ove stvari možete kupiti u crkvenim prodavnicama (gde su cene nešto više) ili sami pripremiti, što je često jeftinije i ličnije.

Posebno je kontroverzna pojava "kumovske takse", gde sveštenik od kumova zahteva određeni iznos (npr. po 1.000-2.000 dinara) pored onoga što daju mladenci. Ovakva praksa nema osnova u crkvenim pravilima i smatra se neprihvatljivom. Mnogi savetuju da mladenci unapred plate ceo iznos, kako ne bi doveli kumove u neprijatan položaj.

Šta možete uraditi ako se suočite sa preteranim zahtevima? Pre svega, možete se kulturno raspravljati sa sveštenikom, obrazložiti svoje mogućnosti ili se obratiti nadležnom namesništvu ili episkopu (vladici) eparhije. Nažalost, mnogi se plaše da podnesu žalbu, što ovakve pojave čini trajnijim.

Izbor crkve i procedure: Parohijska crkva ili neka druga?

Prema crkvenom pravilu, mladenci treba da se venčaju u parohijskoj crkvi mladoženje (prema adresi stanovanja). Međutim, danas je veoma često da parovi biraju neku drugu, često lepšu ili im značajniju crkvu. Za ovo je potrebna dozvola.

Postupak je sledeći: mladoženjin parohijski sveštenik mora da izda pismenu saglasnost (obično se piše molba) da se par može venčati na drugom mestu. Zatim, sveštenik crkve u kojoj želite da se venčate mora dobiti saglasnost svog episkopa. Ovo zvuči komplikovano, ali u praksi se često rešava brzo, naročito ako ste u dobrim odnosima sa svojim sveštenikom. Problem može nastati ako sveštenik ne želi da izda dozvolu, jer time "gosti" prihod od venčanja.

Venčanje u manastiru je posebno popularno zbog idilične atmosfere, ali i tu važi isti postupak sa dozvolama. Treba imati na umu i da su manastiri često strožiji po pitanju odevanja gostiju (izbegavati mini suknje, izrazito dekoltee).

Neophodni dokumenti i predbračni ispit

Pre samog venčanja, par je dužan da obavi predbračni ispit. Ovo zapravo nije ispit u školskom smislu, već razgovor sa sveštenikom. Na njemu se proveravaju osnovni podaci: da li su oboje kršteni, da li nisu u krvnom srodstvu, da li imaju slobodnu volju za brak. Ponekad mogu biti prisutni i svedoci (ne moraju nužno biti kumovi).

Za venčanje je potrebno doneti krštenice kako mladenaca, tako i kumova. Ako ste izgubili krštenicu, morate je zatražiti u crkvi gde ste kršteni. Za ovo se obično plaća administrativna taksa (oko 200-500 dinara, ali može biti i više). Ukoliko je nemoguće doći do krštenice (npr. crkva je uništena u ratu), sveštenik vam može verovati na reč, ali to zavisi od njegove procene.

Za razliku od često zastupljenog mišljenja, nema pravne veze između crkvenog i građanskog venčanja. Država ne priznaje crkveni brak, pa je za sklapanje zakonskog braka obavezno građansko venčanje pred matičarem. Redosled može biti bilo koji - prvo crkveno pa građansko, ili obrnuto. Neki sveštenici mogu tražiti potvrdu iz matičnog ureda da će se građansko venčanje obaviti istog dana, ali to nije opšte pravilo.

Organizacija vremena i ceremonije

Crkvena ceremonija venčanja traje između 30 i 45 minuta. Ukoliko angažujete hor, ceremonija može biti nešto duža i svečanija. Termini se u popularnim crkvama zakazuju na svakih pola sata ili sat vremena, što znači da je važno poštovati zakazano vreme kako ne biste kasnili za sledeći par.

Tipičan raspored dana venčanja izgleda ovako:

• 13:00h - Početak crkvenog venčanja.
• 13:45h - Završetak ceremonije, bacanje buketa, fotografisanje u i ispred crkve.
• 14:30h - Dolazak u restoran, doček gostiju.
• 15:30h - Početak građanskog venčanja u sali restorana.

Naravno, ovo je samo okvir. Ako planirate sesiju fotografisanja na nekoj lokaciji između crkve i restorana, morate na to dodati još najmanje sat vremena.

Šta raditi posle ceremonije: Čuvanje uspomena

Nakon venčanja, postavlja se pitanje šta raditi sa svećama, platnom i peharom. Tradicija varira. Sveće se mogu ostaviti u crkvi da izgore, odnesti kući i zapaliti na prvu godišnjicu braka, ili čuvati kao uspomena. Platno (peškir) obično čuva mlada ili kuma, a može se kasnije upotrebiti kao pokrivač za bebu prilikom krštenja. Pehar (čaša) se čuva kao porodična uspomena, a neki parovi ga ugraviraju imenom i datumom venčanja.

Zaključak: Priprema je ključ

Organizacija crkvenog venčanja zahteva detaljnu pripremu i direktnu komunikaciju. Ne oslanjajte se isključivo na iskustva drugih, jer se pravila i cene mogu razlikovati od crkve do crkve, pa čak i od sveštenika do sveštenika.

Najvažniji koraci su:

1. Rano zakazivanje - Popularni termini u lepim crkvama se zauzimaju i godinu dana unapred.
2. Jasno dogovaranje svih troškova unapred - Pitajte sveštenika šta sve treba platiti i koliko otprilike iznosi prilog. Ovo će vas sačuvati od neprijatnih iznenađenja na dan venčanja.
3. Prikupljanje potrebne dokumentacije - Obavezno nabavite krštenice na vreme.
4. Poštovanje crkvenih pravila i tradicije - Iako postoji određena fleksibilnost, pokazivanje poštovanja prema mestu i obredu će osigurati da se taj dan zapamti samo po lepim trenucima.

Na kraju, crkveno venčanje je, pre svega, duhovni čin kojim dvoje ljudi pred Bogom i zajednicom potvrđuje svoju ljubav i vernost. Uz pažljivu organizaciju i jasnu komunikaciju, možete se usredsrediti na suštinu ovog prelepog trenutka i započeti zajednički život na najbolji mogući način.